Blog

Razmišljam. Molim vas. Budite tihi.
Napisao Knauf Insulation Srbija Jun 12, 2018

Autor: George Prochnik

Razmišljam. Molim vas. Budite tihi.

Treskanje vratima, lupanje po zidovima, nepoznati ljudi koji urlaju i susedi koji zvižde predstavljali su prokletstvo postojanja filozofa Artura Šopenhauera. Ali tek kasnije, u srednjim godinama, kada se preselio sa svojom voljenom pudlom u komercijalno jezgro Frankfurta,  njegov osećaj izmučenosti je usled glasnih i često suvišnih odjeka zvukova prerastao u filozofsku kritiku. Tada je, oko 1850. godine, Šopenhauer proglasio buku za zakletog neprijatelja svakog ozbiljnog mislioca.

tisina-sopenhauer.jpg

Njegov argument protiv buke bio je jednostavan: veliki um može imati velike misli samo ukoliko su sve njegove moći koncentracije usredsređene na jednu temu, na isti način na koji konkavno ogledalo usmerava svetlost u jednu tačku. Na isti način na koji moćna vojska postaje beskorisna ako se njeni vojnici raštrkaju na sve strane, veliki um postaje običan onog trenutka kada mu se energije rasplinu.

„Ništa ne remeti misao tako kao buka“ , izjavio je Šopenhauer, dodajući da čak i ljudima koji nisu filozofi ideje nestanu iz uma usled surovih potresa zvukova.

Sa savremene tačke gledišta našeg sopstvenog zvukovnog sveta, sa njegovim mlaznjacima, pneumatskim čekićima, HVAC sistemima, kamionskim saobraćajem, mobilnim telefonima, trubama, restoranima prezasićenim decibelima i teretanama na akustičnim steroidima, Šopenhauerove pritužbe iz sredine 19. veka zvuče skoro trivijalno. Najveću netrepeljivost osećao je prema “đavolskom pucanju” kočijaševih bičeva. (Druže, ako misliš da je pucketanje kožnog biča problem, da čuješ samo kakva je Rumbler sirena.) Ali ako buka jeste uništavala misli u prošlosti, da li je više buke na više mesta dodatno umanjilo naše kognitivne aktivnosti?

Šopenhauer je apelovao za usmeravanje na pojedinačne zadatke. Buka iz okruženja zahteva pažnju za sebe – deli našu pažnju, bez obzira na snagu našeg uma. Trgnućemo se na zvuk buke kao sonične marionete. Za to postoji dobar razlog. Među sisarima, sluh se razvio kao sistem za rano upozorenje; ljudsko uvo nastalo je od slušnog aparata veoma malih stvorenja čiji su predatori bili veoma veliki i mnogobrojni.

Sluh sisara razvio se prvenstveno kao sistem za detekciju životinja – bilo je od presudne važnosti čuti svaki šum izdaleka. Razvijeno uvo je neverovatan pojačivač. Do trenutka kada mozak registruje zvuk, naš slušni mehanizam je pojačao jačinu zvuka nekoliko stotina puta više od stepena na kom je zvučni talas prvo započeo svoj put kroz uvijene petlje u našim ušima. Zbog toga mi, u relativno tihoj prostoriji, možemo da čujemo kako pada čioda. Zamislite samo koja sićušna količina energije zvuka bude oslobođena udarcem igle o pod! Našim precima je bila potrebna takva hiperosetljivost zbog toga što je svaki zvuk koji odudara predstavljao potencijalnu pretnju.

U našem odnosu prema okruženju, tokom miliona godina otkad je razvijen prototip ljudskog sluha, došlo je do transformacije, ali deo našeg mozga tu promenu još uvek nije registrovao.

Svaki put kada sirena zapišti na ulici, naš svestan um može da je ignoriše, ali druge regije mozga se ponašaju kao da je ta sirena predator koji nasrće pravo ka nama. S obzirom na broj sirena kojima su izloženi stanovnici gradova tokom jednog prosečnog dana i na napetost koja uništava pažnju, a koju izazivaju glasni zvukovi svih vrsta, lako se uviđa kako je osetljivost na buku, nekada sistem za rano upozorenje od nadolazećih pretnji, sada postao pretnja sam po sebi.

Zaista, naša sposobnost da isključimo buku — što je relativno novi vid prilagođavanja — može da predstavlja opasnost, pošto nam omogućava da zanemarimo fizičku štetu koju ta buka neizostavno nanosi. Hijena studija (Hipertenzija i izloženost buci blizu aerodroma) objavljena 2009. godine ispituje uticaj buke aviona na subjekte koji spavaju. Ideja je bila da se ispita kakav uticaj ima buka, ne samo na one koje probude virtuelni nokti koji stružu po tabli noćnog neba, već i na one izdržljive duše koje su stvarno spavale tokom grmljavine mlaznjaka iznad njihovih glava.

Nalazi su bili jasni: čak i kada su ljudi nastavljali sa spavanjem, buka aviona koji poleću i sleću izazivala je nagle skokove u krvnom pritisku, ubrzan puls i dodovila do vazokonstrikcije i oslobađanja hormona stresa. Što je još gore, ove štetne kardiovaskularne reakcije nastavile su da utiču na pojedince tokom mnogo sati pošto su se probudili i nastavili sa svojim dnevnim aktivnostima.

Kao što je dr. Volfgang Babiš, vodeći istraživač u ovom polju, primetio, ne postoji fiziološko navikavanje na buku. Stres usled zvučnog napada utiče u psihološkom smislu na nas čak i kada ne registrujemo tu buku svesno.

U američkoj kulturi, skloni smo da posmatramo osetljivost na buku kao znak slabosti ili naporne uštogljenosti. Onima koji se žale na stepen buke na ulicama, unutar svojih domova i nepreglednih javnih prostora kao što su stadioni, plaže i parkovi, kažemo: „Istrpi malo. Opusti se i zabavi se.” Ali naučni dokazi pokazuju da je glasan zvuk fizički štetan. Nedavni izveštaj Svetske zdravstvene organizacije o bolestima usled buke iz okruženja konzervativno predviđa da ljudi iz Zapadne Evrope gube više od milion zdravih godina života svake godine usled poremećaja i bolesti vezanih za buku. Među opasnostima iz okruženja, samo zagađenje vazduha izaziva veće štete. 

Jednom prilikom sam bio intervjuisan u radio emisiji sa živim uključenjima koja se sluša u udaljenim delovima Njufaundlenda. Jedna slušateljka je živela u selu sa svega nekoliko kuća i skoro bez ikakvog saobraćaja i vozila. Njena porodica je sedela u dnevnoj sobi jedne večeri kada je struja iznenada nestala. Zajedno su odahnuli sa olakšanjem. U istom trenutku, mnogi elektronski uređaji oko njih (uključujući frižider, kompjutere, generator, lampe i sisteme za kućnu zabavu i neprirodni ambijetalni šum koji su oni proizvodili, a na koji je porodica postala neosetljiva) su utihnuli. Članovi porodice nisu shvatili sve dok zvuk nije prestao koliko je on bio glasan. Bez njihovog znanja, mentalna energija svakog člana porodice bila je stalno ometana i odgovarala je na pretnju koju predstavlja taj zvuk. 

Gde ovo ostavlja nas koji smo suočeni sa manje sputanim preprekama? Može li jednog dana da se dostigne kritična masa zvukova i time učini održivo razmišljanje nemogućim? 

Da li je tišina preduslov za demokratiju? Sudija Vrhovnog suda Feliks Frankfurter sugeriše da je možda baš tako. “Ljudi čiji je napor proizveo Ustav Sjedinjenih Američkih Država prekrili su ulicu izvan Sale nezavisnosti zemljom kako njihova razmišljanja ne bi bila ometana saobraćajem koji je prolazio tuda,” napisao je jednom. “Naša demokratija pretpostavlja procese razmišljanja kao uslov za misao i za odgovoran izbor birača.” 

Tišina u Sali nezavisnosti nije bila tišina manastirske osame već ona koja podstiče ljude da slušaju jedni druge i koja podstiče državničku veštinu uz saradnju; to je bila tišina koja ih je učinila prijemčivijim za zvukove iz sveta oko njih.

Najverovatnije je Šopenhauer imao na umu sličan osećaj tišine kada je odabrao da živi u velikom gradu umesto da se povuče iz društva: čini se da je i on sam verovao da je važno posmatrati što više od života. A kada se preselio u Frankfurt, nije poneo čepiće za uši. Poneo je pudlu koja je znala povremeno da zalaje i flautu koju je voleo da svira posle pisanja. Većina ljudi koja teži većem miru od akustičkog okruženja ne traži grobnu tišinu. Samo verujemo da treba da možemo da čujemo sebe kako razmišljamo.